Čerkezi su ubijali, otimali, silovali...

Je sinek moj, nema ti te skleroze kaj more zbrisat tu strahotu! Gleč me, imam let kak Biblija, ne sećam se kaj sam včer jela, al još uvek dobre pamtim kaj se zgodilo tu vani v našem dvorišću! — sjetan pogled bake Barbare nježno bježi kroz drveni okvir kuhinjskog prozora i zamišljeno uranja u prošlost. Slike koje vidi, misli koje joj tog časa prolaze glavom i drhtava ruka kojom gnječi krunicu, sta­paju se s gustim kukuruzištem izraslim na turopoljskoj ravnici po kojoj još i danas divljaju zlo­kobne siluete Drugoga svjetskog rata.

Barbara Đurašin, iliti baka Barbara, kako je od milja i zbog poznih godina zovu mještani Ve­like Bune, rođena je daleke 1919. godine, a danas je majka petero djece, te baka, prabaka i prapra­baka 14 unučadi, 33 praunučadi i 5 prapraunučadi. Dvorište u Ve­likoj Buni za koje su vezana sva njezina sjećanja i u kojem je pro­vela život od rođenja, Barbara je morala nakratko napustiti, tek za vrijeme Drugoga svjetskog rata: - Bil je to, sinek moj, gaden ret. Je ovaj naš Hrvaški bil strašen, al onaj je bil kak kuga. Taj je kosil sve pred sobom, i mlado i staro, žene i decu, vse... - govori Barba­ra i sliježe ramenima: - A kaj smo ti mi ted znali o retu?! Niš...Imeli smo 15, 16 let kad smo se vzeli, a par godin kasnije kad je počel ret, već smo meli malu decu i morali delati na zemlji kak bi ih nahra­nili. Tko bi si ted mislil da se od reta more vmret?! Mi smo misleli da se vmreti more sem od staro­sti i bolesti.

No, kad je prva nacistička bom­ba bačena na Veliku Bunu pala upravo u njihovo dvorište i za sobom ostavila dubok, zao kra­ter, Barbara i suprug Ivan, istog su trena shvatili sve ćudi rata. Starica zamišljeno diže pogled prema nebu i drhtavim glasom nastavlja:- Viš, sinek, tu gore iznad nas je nebo bilo crne kak noć. Sve sami avioni. Mi ti do ted, prav za prav, ni nesmo videli avion. Delali smo tem dole u polju kad smo ih vi­deli kak dolaze i mam pobegli u kuću. Nismo mi zneli da bu ju nas bombardirali, ali smo ih se ipak splašili i pobegli. Skrili smo decu pod kreveta, a kak su kreve­ti bili meli, Iveku i meni su glave bile pod krevetom, a guzice vani. A kad je prvi put grunulo - pri­hvaća se rukom za zid kao da ga pridržava - ti Bogca milega, kuća se tak zatresla da smo mislili da bu nam cela pala na glave. Sa­tima se nismo usudeli proviriti nosa ispod kreveta, a tek kad je bombardiranje prestalo, izešli smo na dvorišće i vidli da nam je bomba razorela i bunar i sve kaj...

Nastavak teksta čitajte sutra na stranicama Vojne povijesti.