Naslovnica

Čerkezi su odrubljivali glave i provaljivali u kuće

Jeli smo žgan­ce, kukuruzni kruh i grah, a deci nismo megli dati ni voća, jer su nam vojske zgulile voćke do gra­na - prisjeća se Barbara, i dodaje, kako je svaka vojska imala svoje metode zastrašivanja: - čerkezi su bili najgorši. Odrubljivali su glave, otimeli, mučili i silovali. Mene je sam Bog spasil silovanja.
11. studenoga 2015. u 14:05 15 komentara 15276 prikaza
WW2
Foto: Bundesarchiv

>>Prvi dio feljtona

Sa­tima se nismo usudeli proviriti nosa ispod kreveta, a tek kad je bombardiranje prestalo, izešli smo na dvorišće i vidli da nam je bomba razorela i bunar i sve kaj smo meli v njem. Preplašeni do kostiju, kaže Barbara, još isti dan su zgrabili djecu, svoju jedinu kravu i pobjegli u Kravarsko koje je nudilo više mjesta za skrivanje.- Naše je selo bilo na meti svih. U Velikoj Gorici su bile ustaše, a okole u šumama partizani. Partizani su prve bili u Kravar­skom, ali su nakon tog strašneg bombardiranja pobegli u šume, a onda su u Kravarsko pak došle ustaše. Kak su većina partizana bili naši susedi, pak smo ih dobre pozneli, ondak su nas ustaše po­čele ispitivati za njih, al mi nismo hteli nikog izdati pa smo šuteli kak zmije. No, Kravarsko je bile dobre za nas, jer su okole bile šume, pa sme se imeli di skriti kad bi Njemci bombardirali oko­le Kravarskog. Zeli bi decu, kravu i brze v šumu. Tako opisuje Barbara i objašnja­va kako je život u Kravarskom trajao sve dok njemački avioni nisu bombardirali i to selo. Obi­telj Đurašin, ali i mnoge druge obitelji tada bježe u obližnje selo Marcelin.

E, pa tem nam je pak bilo naj­gorše. Bile je zima, ni bile ni hra­ne, ni vode, nismo megli niš se­diti, borbe su bile vražje, a ondak su došli i ti prokleti čerkezi. Od svih vojski, oni su ti, sinek moj, bili najokrutniji. O otimali su, si­lovali, mučili. Iako su se, kaže, nadali će rat svr­šiti sa zimom, s istim su užasom dočekali i proljeće. Više ni bile hrane ni za zub pa sme moreli krenuti v polje sijati kukuruz, paradajz i druge povr­će. A to ti je bilo, sinek, kak lutri­ja. Il buš naletil na ustaše, il na partizane, il na čerkeze, il buju te Svabe gađale odgore. Svi su bili gedni sem partizana. Oni nisu otimeli, nek su iskali. A kak smo celo vreme uspeli skrivati našu kravicu, tak smo imeli mleka, pa smo celi rat jeli žgance i davali ih partizanima. Dok se prisjeća zgode sa žgan­cima i partizanima, na licu bake Barabre prvi put se pojavljuje osmijeh. - Oni su se skrivali v šumi, a njihov kurir bi kucal na sveka vrata  v selu i govoril, na tem i tem me­stu bu te čekal neke od naših pa mu odnesi hranu. Tak sam ti ja jednem došla na to mjesto blize šume, a partizan pogleda u ko­šaru i veli: `Pa kaj opet žganci!?' Je, pa nisam imela drugo, kaj da mu dem?! Znam da su me mrzeli zbog žgancih, al na kraju su ih jeli kak janjetinu.

No, furt su iskali soli, tog im nikad ni bilo dosta. Preživljavanje od sadnje, nastav­lja Barbara, trajalo je sve dok par­tizani nisu počeli izvoditi akcije protiv Nijemaca, zbog čega su ovi osvetnički bombardirali Turopo­lje i uništili sve njihove usjeve. Barbara se tada, kaže, zaposlila kao čistačica u stanu visokopozi­cioniranog ustaše: Kad si gladen i kad ti sve vojske otimaju one kaj maš, onde ne bi­raš, već delaš kaj ti se da. Ja sem za teg ustašu pošteno delala, a on me poštene platil. Al najgorše je bilo doć i vratit se s posla, jer se pucale na sve strane, pa si mogel zgubit glavu sem tak, a i morel si pazit da ti netke od svih tih vojni­ka ne zeme novac. Sećam se kak mi je bile muka kad sam jednu včer došla dome posle posla i vidla da sam zgubila novac. Ma, bojala sam se da mi ga čerkezi na putu ne otmu pa sam ga metla u gaće, a on mi je negde spal. E, pa tad bi mi bile drajše da su mi ga vzeli, nek da sam ga tak šlampa­vo posijala.

Ni povratak u rodno selo i vlasti­tu kuću nije bio lak. Kad god sme mogli odlazili sme doma u Veliku Bunu, i čim bi male popravili svoju drvenu kuću kaj su ju uništile vojske, Njemci bi pak počeli bombardi­rati, pa bi opet moreli sve spo­četka. Nigdar nismo meli mira, ni od Njemaca, ni od ustaša, ni od partizana, ni od čerkeza. I Cr­kvu su nem porušili. No najgorše je bilo skrivati kravu pune četiri let. Kad bi vojske dolazile pri na­šem dvorištu, mi bi odma kravu spelali v sobu i molili Boga, da ne počne mukati. Jeli smo žgan­ce, kukuruzni kruh i grah, a deci nismo megli dati ni voća, jer su nam vojske zgulile voćke do gra­na - prisjeća se Barbara, i dodaje, kako je svaka vojska imala svoje metode zastrašivanja: - čerkezi su bili najgorši. Odrubljivali su glave, otimeli, mučili i silovali. Mene je sam Bog spasil silovanja. Držala sam dete u krilu kad je je­dan čerkez koji me duge gledal krenul prema meni. E tad sam si pomislela, Barbara sad je gotove, sina bu ti zaklal, a tebe bu siloval. Al tad je pokrej nes prošla neka druga žena, pa je vrag krenul za njom. Kak su ustaše znele da partizani iz šuma često dolaze v selo, radili su nam premetačine i furt nas ispitevali, a kad su ula­zili v selo, vikali su: `Kuća, kuća, kuća!' kaj je značilo da smo mam moreli ući u kuću jer kog su naš­li na dvorištu odmah su pucali v njega. Partizani su bili najboljši, oni su pristojno iskali, i svaki put rekli fala. Je da su se zneli buniti zbog hrane, al nisu ubijali i nisu otemali ispričala je Barbara. No njezini ukućani kroz smijeh dodaju kako joj se Drugi svjetski rat toliko urezao u sjećanje da je i s početkom Domovinskog rata na svaki zvuk granate bježala prema šumi.

- Je, sinek moj, njime je smešne, al kad jednem doživeš kaj i ja, bogmeć bežiš na svaki šum kak te god noge nose! - govori namršteno i sliježe ramenima. - A kaj ti ja više znem kaj se događa?! Niš ti ja više ne verujem. Ked je poče­le grmiti, a ja trk v šumu. Bežala sem kaj vjeverica. A ovi moji viču, baka ne v šumu, idemo u podru­ma, tem bume se skrili! Je, al nek­dar nisme imeli podrume. Imeli smo sem šumu i Bog pomozi! - govori Barbara, čiji je suprug Ivan preminuo 1976. godine, nakon čega se više nikad nije udavala: - On je naken reta otišel u sloven­sku vojsku, a kad se vrnul imeli smo dober život. A kaj bi se više udavala, za Boga milega?! Pa smo mi dva skup proši svakeg vraga.

  • Avatar NenadNikolicZagreb
    NenadNikolicZagreb:

    "Čerkezi" je bio popularan skupni naziv za pripadnike 15. SS kozačkog konjičkog korpusa koji se sastojao od dvije kozačke konjičke divizije. Jezgro postrojbe nastalo je u području od rijeke Don pa sve do podnožja Kavkaza gdje su njemački okupatori tijekom ... prikaži još! 1942. i početkom 1943. godine regrutirali nezadovoljne stanovnike ali i sovjetske vojne zarobljenike, milom ili silom. Među njima su bili i pripadnici muslimanskog kavkaskog naroda Čerkeza. Tek 1944. s povlačenjem njemačke vojske prema zapadu, dolaze u Hrvatsku i ostaju do kraja rata i čine nebrojene zločine nad civilnim stanovništvom. Nestaju tek nakon predaje Britancima koji ih predaju sovjetskim postrojbama nakon čega završavaju u sovjetskim logorima kao sovjetski izdajnici. a veliki ih je broj nakon sudskih procesa ili bez njih ubijen. Postrojbe OS NDH surađivale su i potpomagale "Čerkeze" jer su im to bili "saveznici" unatoč ogromnih zločina koje su činili nad Hrvatima. Dio stanovnika NDH nalazio se u sličnim njemačkim kvislinškim postrojbama pod njemačkim zapovjedništvom (vojno krilo ili Waffen SS Prinz Eugen, Handzar, Kama, Karstenjeger, ... zatim Plava, Vražja i Tigar divizija ...) pa nije bilo baš nekog izbora. Danas dio komentatora pripisuje u tim borbama partizanskih i čerkeskih postrojbi neke zločine partizanskim postrojbama. Najpoznatija je jama Jazovka kod Sošica na Žumberku gdje je između ostalih bačen dio pripadnika čerkeskih postrojbi i nad kojom se komemorira "nedužnim žrtvama partizanskog terora". U osvetničkom metežu krajem II. svjetskog rata sve je bilo moguće, pa i biblijsko starozavjetno "oko za oko, zub za zub" ali i nevine žrtve i svi oni koji ne poznaju čerkeske zločine mogu dobiti nepotpunu a ponekad i iskrivljenu sliku. "Čerkezi" u njemačkim uniformama bili su stvarno vojska koja je uradila na području Hrvatske najstrašnije zločine.

  • B Kosa:

    u mojoj velikoj okolini nitko nije cuo dasu Nijemci silovali . neki su se znali osvetiti kada su in partizani mucki masakrirali, dok neki apsolutno nisu dirali u civile makar i stradali

  • B Kosa:

    o tome jasenovcu je se mnogo pisalo neznam smidemli napisati svima nam treba biti zao nivini ljudi ma kogod oni bili, ali mnogi su govorili. "Staje se sve radilo hrvatskom narodu i drzavi malo je bilo i 10 jasenovaca