VP magazin , lipanj 2012. godine - 2. dio teksta

I na kraju 17. aprila ujutro dobili smo naređenje da se prebaziramo u Kumbor. Komandir eskadrile Oto Bizjak nas je postrojio i saopćio da je Jugoslavija kapitulirala i da mi treba da čekamo da predamo sve Talijanima. I ja sam bio užasnut jer sam čekao da se borimo protiv Talijana, a najedanput kapitulacija. Kad je dao voljno razišli smo se svi i nitko nije reagirao na to. I sada meni je bilo teško, ja sam se nekako osjećao kako to sad ja da se predam. I onda sam odlučio iako nisam imao s nikim da se konzultiram, jer sam tek došao u tu hidroeskadrilu, da odem na moj hidroavion. Tamo sam dao neke sitne novce djeci ribara da me prevezu jedno sto metara od obale do hidroaviona. Tu sam uzeo podoficirski nož i s tim nožem bušio rezervoare benzina. Onda sam ušao u pilotsku kabinu, tamo sam porazbijao instrumente, a u gondoli gdje su motori posjekao sam kablove. Na kraju sam probušio dno. Poslije ove sabotaže Milivoj Boroša krenuo je kući. Usput su ga zarobili Talijani, ali im je uspio pobjeći. Brodom i vlakom, nakon raznih pustolovina, uspio je stići u Split, pa u Zagreb. Marka Zeljaka rat je zatekao na pomoćnom uzletištu „Aleksandrovac“: – Kad sam bio tu jedan jedini put sam prisustvovao zračnoj borbi kad su njemački „Messerschmiti“ 109 napali naše „Ike“. Ja sam pod jednim drvom stajao i gledao tu borbu. Nije bio ni jedan oboren, ali nije dugo trajalo. Desetak minuta dok se onda Nijemci nisu izgubili. I tu smo dočekali kapitulaciju. Naš komandant 4. baze major Boljević nas je postrojio i rekao: „Hrvati imate svoju državu, osnovana je Nezavisna Država Hrvatska, ja vas oslobađam zakletve, ostavite oružje i možete ići kući“. Tako su svi vojnici Hrvati krenuli kući. I ja isto s jednim kolegom Pađen Franjom preko Save ravno u Okučane, kod njega kući. Tu je već bilo sve normalno i kad je proradila veza ja sam krenuo kući. Kad sam došao u Varaždin, tamo me odmah čekao poziv da se javim u vojsku, u zrakoplovstvo. Boroša: – I mene je čekao već poziv u vojsku. I sada što da radim pitam moga oca, on je bio inače podoficir kraljevske vojske, bio je vojni muzičar i kaže: „Pa moraš ići u vojsku ili ćeš biti vojni bjegunac i onda znaš što te čeka“. „A“ – kaže – „dobit ćeš oružje pa ćemo vidjeti.“ I tako sam se javio u komandu mornarice, ali pošto sam bio u avijaciji poslali su me u Švarcov dom, tamo je bila komanda zrakoplovstva.

Tu su se sada stvorile dvije grupe. Jedna antifašistička jedna proustaška. Na čelu ove naše antifašističke je bio poručnik bojnog broda Arkadije Popov. Neformalna jedna grupa, mi smo se pozdravljali ovako: „Za slom spremni!“ umjesto „Za dom spremni!“ Međutim, novoproglašena država nije imala dovoljno zrakoplova. Dio zrakoplova nekadašnjega Jugoslavenskog ratnog zrakoplovstva uništen je u Travanjskom ratu, a dio zarobljen. Zeljak: – Tamo u Maksimirskoj u Švarcovom domu sada smo se našli svi, dočasnici i časnici iz stare Jugoslavije. I sam Kren koji je par dana prije s avionom sletio u Austriji i tamo se predao te onda time imao zasluge pa je onda postavljen za komandanta zrakoplovstva. I sad što se dogodilo. Personal je tu, a aviona nema. I sad su oni nas opremili, poslali u Njemačku na izobrazbu, rekli su nam da će nam Nijemci dati avione da se vratimo u Zagreb i da budemo prava avijacija sa avionima. I mi smo otišli u Greiswald. U Greiswald, u njemačku bombardersku školu, nešto kasnije, u srpnju 1941., stigao je i Milivoj Boroša. Zeljak: – Tamo smo prošli obuku dva mjeseca i nadali se da ćemo se vratiti u Zagreb. Odjedanput dođe do napada Nijemaca na Rusiju. I sad odjedanput dođe delegacija iz Zagreba i postroje nas. I kažu vi idete na Istočno bojište, tko neće neka izađe iz stroja. I sad naravno nitko nije izašao iz stroja, tko ima sad tri čiste da izađe, ratno je stanje, a propaganda boljševizam, komunizam, Crvena armija, crvena zvijezda, strašno nešto. I nitko nije izašao iz stroja i tako su oni nas proglasili dobrovoljcima. I obuku nas u njemačku uniformu, samo su nam dali hrvatski znak na rukav da se vidi da je to Hrvatska legija.

Bombaši iz Greiswalda ustrojeni su u 5. bombardersku skupinu Hrvatske zrakoplovne legije. U njoj su se našli i Marko Zeljak i Milivoj Boroša na Istočnome bojištu pred samom Moskvom. Ipak, nisu još letjeli zajedno. Kao što im je obećano, dobili su njemačke avione, bombardere tipa „Dornier“ Do-17 Z. U prvoj borbenoj turi Marko Zeljak izvršio je 19 borbenih zadataka, a Milivoj Boroša četiri. Zeljak: – Strašna zima je bila i strašno ružno vrijeme, tako da nismo mogli letjeti u grupi po trojica već smo polijetali pojedinačno. I odjedanput se pojave tri ruska lovca. I ja sam odmah javio na aerodrom da su nas napali i sada nastaje borba. Ja da bi imao bolji pregled izvukao sam se sa stolicom naprijed i da bi otjerao te lovce jer ako ga pustim na 300- 400 m ja sam gotov, on me obori odmah, on je jači, brži. A oni sve kruže oko nas kao ose. I jedan mi se sakrio da ga nisam vidio i odozdo se izvukao gore i njegova granata je probila u naš avion. I kako sam ja sjedio naprijed ta granata je meni prošla kroz padobran na leđima i ranila mehaničara Pola koji je stajao iza mene i isto sa strojnicom tjerao lovce. I on zaviče, i sad je pilot odmah okrenuo natrag da idemo na aerodrom, ja sam odmah javio da je ovaj ranjen i oni su pričekali na aerodromu. Kad smo sletjeli njega su u hitnoj pomoći odvezli, ali je na putu do bolnice umro. A taj isti što me napao odozdo kad se on pojavio gore bio mi je čisto blizu i ja sam onda raspalio rafal po njemu i odjedanput crni dim iza njega i on je pao dolje, ali to je na ruskoj strani bilo. Tako da se nije moglo potvrditi. Boroša: – Ja sam bio određen u našoj posadi da vršim bombardovanje, međutim ja sam namjeravao da ukoliko uđemo u dubinu ruske teritorije da skočim s padobranom. A pošto smo vršili sve zadatke na liniji fronta onda nije bilo sigurno da ostanem živ. Jer će me gađati jedni i drugi. I ja sam izvršio tri zadatka, ali bacao sam bombe pasivno, to znači da su bombe padale s osiguračem. Kada se vrši bombardiranje onda se električnim putem odbacuju bombe, žica ostaje tamo i aktiviran je upaljač. A ja sam bacao s ručkom pasivno pa su ostajali osigurači, a bombe ne bi eksplodirale. I onda na četvrtom zadatku sam riješio da idem dalje pa sam bombardirao jednu njemačku kolonu koja se kretala prema Rđavu, to je sjeverno od Vjazme. Kad sam se vratio na aerodrom komandant Kelo Boris i njegov ađutant počeli su na mene da viču da sam izvršio bombardiranje Njemačke i odmah mi zabranili letenje. Meni i čitavoj posadi.

1. dio teksta "Dramatičan prelet posade NDH u SSSR"